Istraživanja u svetu

APSTRAKT: Prikazuju se osnovne linije istraživanja u oblasti jezika i pola u svetu i ukazuje na teorijska određenja.

Od početka 70-tih godina do danas feministički pokret je u velikoj meri bio zamajac intenzivnim istraživanjima međuzavisnosti jezika, pola i društva. Intenzivnije, i u okviru bolje teorijske osnove, raspravlja se o međuzavisnosti jezičke strukture i onih koji se njome koriste.

Različita istraživanja otvorila su čitav niz pitanja:

Da li muškarac i žena govore različito?

Kako pripadnost polu utiče na njihovo verbalno ispoljavanje?

Kakav je odnos između strukture i upotrebe jezika u zavisnosti od pola govornika?

Niz radova u kojima se analizira struktura jezika iznosi na videlo da je jezička upotreba "seksistička" - žena se ignoriše, omalovažava pomoću reči i izraza kakvi su, na primer, nazivi za oslovljavanje ili označavanje profesije žene. Nova perspektiva otvorena je istraživanjem odnosa jezika i pola u diskursu. Ranih sedamdesetih godina objavljivani su radovi u kojima su se dokazivale razlike u konverzaciji muškaraca i žena vezane za izgovor, intonaciju, melodiju, boju glasa (žene imaju mekši glas od muškaraca), zatim za sintaksičku organizaciju i sl. Na svakom jezičkom nivou ustanovljeno je mnogo razlika. Istraživački rezultati upućuju na dva osnovna tumačenja. Prema jednome, reč je o jeziku žene (women's language), a prema drugome, reč je o nekoj vrsti ženskog dijalekta (genderlect) u okviru datog jezika. U oba slučaja naglašavaju se razlike a ne sličnosti među polovima vezane za jezik, samo se u prvom slučaju govori o potpuno drugom jeziku, dok se u drugom priznaje samo delimično odstupanje od "norme" muškog govorenja.

Nakon brojnih istraživanja fonološkog, morfološkog i leksičkog sistema, kojima su se dokazivale ili opovrgavale razlike u jezičkom ponašanju muškarca i žene, ostala su validna samo dva dokaza o razlikama: prvi se odnosi na fonetske razlike (u mnogim jezicima, izgovor žena je "korektniji" od izgovora muškaraca), a drugi je da žene pokazuju veću raznovrsnost u intonaciji i akcentu (od muškaraca). Nisu pronađene konzistentne razlike u rečniku.

Procenjujući istraživanja 70-tih godina, P. M. Smith (1979, 115-117) zaključuje da nije dovoljno dovesti u direktnu vezu neku jezičku osobinu sa polom, već je neophodno uzeti istovremeno u obzir i druge varijable, takve kao što su starost, ili pripadnost socijalnoj grupi. Nije dobro govoriti o stereotipnom govoru žene, već pre o stereotipnim aktivnostima koje žena obavlja, jer njen govor prati ili odražava tu stereotipnost i ustaljenost.

Od 70-tih godina do danas došlo je do pomeranja perspektive istraživanja fenomena jezika i pola (seksa). Pri tom se govor pojedinca posmatra kao akcija ili delatnost, kao neodvojivi deo mehanizma socijalnog života. Takođe je istaknuta povezanost sa društvenim razlikama između muškarca i žene, sa različitom podelom rada, muškom dominacijom u društvu i sl. Na primerima, naizgled sasvim marginalnim, pokazuju se konverzacione razlike kod muškarca i žene. Žene imaju svojevrsne strategije da održe svoj red govorenja. Nadalje, istraživanja pokazuju da žene razvijaju određene konverzacione strategije pomoću kojih podržavaju ili pomažu temu koju je muškarac otpočeo (P. Fischman, 1978). Novi podaci pokazuju da je zabluda da žene govore više od muškaraca.

Nameće se pitanje: ako se žena drugačije socijalizira u svojoj konverzacionoj ulozi, kada taj proces počinje? Stoga se čitav niz istraživanja odnosi na usvajanje diskursnih osobina kod dece različitog uzrasta u kojima se potvrđuje različita jezička socijalizacija dečaka i devojčice u (istim) socijalnim grupama.

U zaključku se konstatuje da svaki od ponuđenih teorijskih pristupa osvetljava jedan deo empirijskog materijala. U ovom trenutku analiza diskursa afirmiše se kao pristup koji posmatra jezik kao delatnost, pa omogućava da se bolje sagleda na koji način diskurs pomaže konstruisanju građevine društvenog života. Izvan ovog pregleda ostaju interesantne studije iz psihologije i neurolingvistike.

Ključne reči: jezik, diskurs, diskurs analiza, strukturalizam, konverzacija.

Cilj nam je u ovom radu da prikažemo osnovnu liniju razvoja istraživanja u oblasti jezika i pola u svetu i da ukažemo na neke osnovne rezultate vezane za teorijska određenja.

Prve studije

Od početka 70-tih godina pa do danas feministički pokret je u velikoj meri bio zamajac intenzivnim istraživanjima međuzavisnosti jezika, pola i društva. Intenzivnije i u okviru bolje teorijske osnove raspravlja se o međuzavisnosti jezičke strukture i onih koji se jezikom koriste. Doduše, ovom se problematikom dominantnije bavila antropologija iz ranijih dekada, poznati su podaci koje je početkom ovoga veka objavio lingvista Oto Jespersen (1922), o specifičnim osobinama govora/jezika žena i muškaraca. Ranija su se istraživanja, uglavnom etnografska, odnosila na opis upotrebe izolovanih elemenata govora, na izgovor, imeničke sufikse ili lične zamenice, najčešće u nekim egzotičnim jezicima, ali ređe u evropskoj kulturi. Pri tom se naglašavala razlika, ili tipičnost muškog/ženskog govorenja i pisanja. U opisima situacije u evropskim jezicima podrazumevalo se da žene govore govorom koji je čedan, svojstven, nelogičan, koji ima poseban rečnik iz kojeg se vidi da one izbegavaju neuljudne i grube reči (psovke), da čuvaju konzervativnu formu jezika, i da govore više od muškaraca. Izgledalo je da su ovakve osobine očigledne i da ih ne treba posebno istraživati.

Strukturalistička istraživanja

U poslednje dve dekade situacija se promenila što se možemo uveriti ako pogledamo bibliografije radova iz ranijih godina i u poslednje vreme - znatno je povećan broj radova i to u različitim disciplinama: pored sociolingvistike, antropološke lingvistike i psiholingvistike tu su i mnoge nove interdiscipline, poput analize diskursa, tekst lingvistike, retorike i sl. Dostupni su i podaci laboratorijskih eksperimenata kojima se neka osobina uočena u spontanom razgovoru dokazuje u strogo kontrolisanim uslivima. Tu su i podaci dobijeni drugim istraživačkim tehnikama, pomoću upitnika, testova i sl., koji služe kao dopuna podacima dobijenim posmatranjem u prirodnoj situaciji. Ova istraživanja su otvorila čitav niz pitanja:

Da li muškarac i žena govore različito?

Kako pripadnost polu utiče na njihovo verbalno ispoljavanje?

Kakav je odnos između strukture i upotrebe jezika u zavisnosti od pola govornika?

Radovi u kojima se analizira struktura jezika iznose na videlo da je jezička upotreba "seksistička" - žena se ignoriše, omalovažava rečima i izrazima, kakvi su, na primer, termini za oslovljavanje ili označavanje profesije žene. Istraživanja su pokazala da se ženi ne dozvoljava autonomna egzistencija već se pomoću jezika cementira njena pripadnost muškarcu: u mladosti ocu, a nakon udaje mužu. To potvrđuje upotreba terminâ za oslovljavanje kao što su gospođica, gospođa, prezime muža nakon udaje i sl. Ukazivano je na različite oblike shvatanja žene kao dela muškarca. U vezi sa tim je i čitav niz radova u kojima se dokumentuje da je u velikoj većini jezika prisutna segregacija žene u odnosu na muškarca i u titulama i u nazivima za profesije koje obavljaju žene (M. Hellinger ur., 1985)¹. Zapravo, istraživanja sračunata na opisu jezičke strukture prikazuju muškarca kao onaj parametar prema kome se odmerava žena: ukoliko nije kao on, ona je deficitarna ili manje vredna. U svojoj knjizi Muškarac je stvorio jezik (Man made language), D. Spender (1980) pokazuje na više načina kako su žene bile isključene iz onoga što je jezička slika - žene su isključene iz kreiranja jezičkog sistema i naterane da se služe jezikom koji nije njihov proizvod. Na primer, nema žena među informantima u antropološkim istraživanjima. Nadalje, u vrednovanju literarnih dela u obzir se uzimao kriterijum muškog pisanja (D. Smith, 1979).

Istraživanje odnosa jezika i pola u diskursu je nova perspektiva istraživanja. Diskurs podrazumeva upotrebu jezika u relaciji prema sagovorniku, kontekstu i situaciji. Ovde se moramo podsetiti da je sedamdesetih godina upotreba jezika dovođena u vezu sa socijalnim statusom govornika; prema B. Bernstajnu (1979), oni koji su nižeg socijalnog statusa, imaju "deficitarnu" (ili lošu) upotrebu jezika. To se objašnjava na primeru crnačke populacije u SAD. Teorija o deficitarnosti jezika je primenjivana i na upotrebu prema polu, i konstatovano je da žene nemaju neke osobine jezika koje imaju muškarci. Međutim, različitost i deficitarnost nisu sinonimi.

Zato su ranih sedamdesetih godina objavljivani radovi u kojima su se dokazivale razlike u komunikaciji i konverzaciji muškarca i žene vezane za izgovor, intonaciju, melodiju, boju glasa (žene imaju mekši glas od muškaraca), sintaksičku organizaciju i sl. Zapravo, na svakom jezičkom nivou je ustanovljeno mnogo razlika. Na primer, žene češće upotrebljavaju partikule (kakve su: pa, sasvim, uostalom i sl.), zatim reči kojima ispunjavaju neku misaonu prazninu (hm, znaš, ovaj i sl.); one češće upotrebljavaju reči koje odražavaju emocije, takve kao što su draga, medeni i sl. Ukratko, stil govorenja žene prepoznaje se na mnogo načina kao različit. Čak je ženskom stilu pripisivana sklonost izboru određenih tema za razgovor - za razliku od muškaraca, žene više govore o ličnim stvarima. Nagomilani istraživački rezultati upućuju na dva osnovna tumačenja. Po nekima, reč je o jeziku žene (women's language), što zastupa R. Lakof (R. Lakoff, 1975) iz Berklija, a prema drugima, reč je o nekoj vrsti ženskog dijalekta (genderlect) u okviru datog jezika. U oba slučaja naglašavaju se razlike vezane za jezik, a ne sličnosti među polovima, samo se u prvom slučaju govori o potpuno drugom jeziku dok se u drugom priznaje delimično odstupanje od "norme" muškog govorenja.

Nakon brojnih istraživanja fonološkog, morfološkog i leksičkog sistema, kojima su se dokazivale ili opovrgavale razlike u jezičkom ponašanju muškarca i žene, ostala su validna samo dva dokaza o razlikama. Prvi se odnosi na fonetske razlike - u mnogim jezicima izgovor žena je "korektniji" od izgovora muškaraca. Drugi potvrđuje da kod žena postoji veća raznovrsnost u intonaciji i akcentu nego kod muškaraca. Nisu pronađene konzistentne razlike u rečniku, na primer u izboru prideva, ili adverba, mada u različitim socijalnim grupama pripadnici različitih polova mogu imati prevalenciju prema nekim rečima, ili sintaksičkim konstrukcijama, zaključuje se u knjizi (Thorne et al. 1983).

Kontradiktornosti i česta opovrgavanja validnosti nekih podataka ukazuju, zapravo, na slabost teorija o jeziku i polu koje nisu bile u stanju da podjednako dobro objasne sličnosti i razlike u jeziku i govoru muškarca i žene. Zapravo, pre se govorilo o izolovanim varijablama nego o opštijim razlikama među polovima i to u okviru teorija koje više vode računa o strukturi jezika nego o upotrebi.

Procenjujući istraživanja 70-tih godina P. M. Smit (P. M. Smith, 1979: 115-117), zaključuje da nije dovoljno samo dovesti u direktnu vezu neku jezičku osobinu sa polom, već je nužno istovremeno uzeti u obzir više varijabli, kao što su starost, ili pripadnost socijalnoj grupi govornika. Nije dobro govoriti o stereotipnom govoru žene, već o stereotipnim aktivnostima koje žena obavlja svakodnevno, jer njen govor prati ili odražava tu ustaljenost.

Govorni registri su povezani sa tipovima aktivnosti, koji, za uzvrat, odražavaju podelu rada među polovima. Govori se o polno preferiranim aktivnostima i onima polno isključenim. Na primer, tipično je da se majka angažuje oko malog deteta, pa njen govor upućen malom detetu, baby talk, ima neke ustaljene osobine, kao što su povišena intonacija ili specifičan rečnik namenjen razgovoru sa malom decom (biba, duda, nona i sl.). Radi se, zapravo, o specifičnoj aktivnosti majke oko deteta, vezanoj onda i za njen način govorenja detetu. Kada otac obavlja ove aktivnosti, u njenom govoru ima neke sličnosti sa govorom majke. Ovakva istraživanja diskursa, zapravo, pomerila su ceo problem razmišljanja tako da se ne posmatraju izolovane varijable, ili apstraktni jezički kod, već se posmatra i analizira jezik u aktuelnoj kontekstualnoj upotrebi. Jer diskurs se pre svega oslanja na kontekst govorenja (S. Savić, 1993).

Podaci iz analize diskursa

Dok je za lingviste osnovni zadatak da traže moguće polne razlike u samom jezičkom i govornom materijalu,² u jezičkoj strukturi (u raznim sufiksima za rod i pol,³ dotle je za istraživače diskursa važan odgovor na pitanja kako i zašto se nešto u jezičkoj formi pojavljuje. Na primer, u čemu je društveni značaj težnje žena da budu jezički ispravnije od muškaraca? Da li je reč o nekim anatomskim razlikama ili je ovaj nalaz uslovljen polnim osobinama markiranim društvenim okolnostima?

Analiza diskursa se zato više okreće od jezika ka društvu kako bi objasnila uzroke nekog jezičkog ponašanja individue ili grupe. Došlo je, znači, do pomeranja perspektive istraživanja jezičkih fenomena u odnosu na pol i seks. Pri tom, govor se posmatra kao delatnost, kao neodvojivi deo mehanizma socijalnog života. Došlo se, dakle, na teren interdisciplinarnih istraživanja u kojima sarađuju različiti istraživači koji posmatraju jezik iz različitih uglova - jezičke razlike vezane za pol dovode se u vezu sa društvenim razlikama muškarca i žene, različitom podelom rada, strukturom muške dominacije u društvu i sl.

Na primerima, naizgled sasvim marginalnim sa stanovišta jezičke strukture, pokazuju se konverzacione razlike kod muškarca i žene. Najbogatija literatura je na engleskom jeziku pa ovde citiramo samo neka pitanja diskutovana detaljnije u toj literaturi, kako bismo skrenuli pažnju na mogućnosti istraživanja diskursa i u našem jeziku.

U engleskom jeziku postoje pitanja koja govornik stavlja na kraju svoga izlaganja kao neku vrstu partikule (tzv. tag questions: "Bio je odsutan trećeg, zar ne?" He was out at third, wasn't he?). Robin Lakof razlikuje nekoliko tipova ove vrste pitanja vezanih za kontekst. Zaključuje da neke tipove ovakvih pitanja češće koriste žene nego muškarci u određenim kontekstima. Ona naglašava da je ova vrsta pitanja češće prisutna kada govornik pokazuje da očekuje odgovor od sagovornika; zatim, ona dodaje da ova vrsta pitanja svedoči o govornikovom shvatanju (speaker's opinion) za koje on traži odgovor od sagovornika, a ne samo njegovo učešće u konverzaciji.

Tumačenje koje daje Robin Lakof dokazivano je i osporavano u empirijskom materijalu iz različitih razgovornih situacija. Međutim, u analizi diskursa je bitno da se istražuje govor u aktuelnoj, prirodnoj upotrebi, a ne pomoću različitih instrumenata (upitnika, testova) u kojima se modifikuje određena realna upotreba jezika. Pri tom, shvata se da sagovornici zajedno grade razgovor, da svako ugrađuje jedan deo i da je razgovor proces. Interakcija zahteva barem dve osobe, konverzacija nije produkt samo učešća dvaju sagovornika, već se ostvaruje njihovom kontinuiranom dobrom voljom da obraćaju pažnju jedno na drugo i to u obliku pojedinačnih sekvenci razgovora kakve su razmene (up. detaljnije o razmeni u knjizi S. Savić, 1993). Svaki razgovor ima karakterističan početak, kraj i odabranu temu razgovora. Tražene su, zatim, razlike u okviru ovih globalnih celina nekog razgovora.

U jednom istraživanju spontane konverzacije, u porodici među heteroseksualnim sagovornicima, P. Fišmen (P. Fischman,1983) pokazuje da se žene više nego muškarci staraju da zadrže pažnju sagovornika, odnosno, svoj red govorenja: žene koriste više izraza za privlačenje pažnje (tzv. attention-getting beginings) kako bi dobile odgovor na svoje govorenje (kao što su na primer izrazi: "Znaš šta?!" "To je vrlo zanimljivo"). Podaci pokazuju opštiji zaključak da žena u konverzaciji sa muškarcem u kući ima ograničen uspeh u održavanju kontinuiteta konverzacije, jer onog trenutka kada muškarac uđe u razgovor preti opasnost da ona zauvek izgubi svoj red govorenja.

Nadalje, istraživanja pokazuju da žene razvijaju određene konverzacione strategije pomoću kojih podržavaju ili pomažu temu koju je muškarac otpočeo (P. Fischman, 1978). Ovakva vrsta podataka pokazuje osobine koje žena ispoljava tokom učestvovanja u konverzaciji kao njen graditelj. Budući da je manja šansa da zadrže muškarčevu pažnju u dijalogu, žene više pribegavaju pitanjima pomoću kojih žele zasigurno dobiti odgovor (svako pitanje podrazumeva odgovor). Muškarci se više oslanjaju na tvrđenja, sudove, što je rezultat njihove dominacije ili uverenja da će biti slušani, bez obzira na to šta i o čemu govore. Tako se može reći da je udeo žene u konverzaciji onaj nevidljivi, kojim se konverzacija održava i gradi, što odgovara njenom nevidljivom poslu u kući.

Ovakva vrsta istraživanja dominantnije je vršena na primerima spontane konverzacije među odraslima oba pola srednjeg sloja u američkom i engleskom društvu. Manji je broj istraživanja različitih socijalnih grupa u drugim jezicima, mada i taj manji broj pruža interesantne podatke za sagledavanje kulturnih specifičnosti u vođenju diskursa vezanih za pol i seks. Navedimo samo nekoliko primera iz upotrebe govornog čina ekspresiva, takvih kao što su davanje komplimenata (spontani izraz pozitivnog odnosa govornika prema sagovorniku), izvinjavanje (želja da se uspostavi narušen skladan odnos) ili psovanje (izražavanje neke nelagodnosti ili nesaglasnosti sa drugima, ili situacijom).

Uporedna analiza u engleskom jeziku (Manes, 1983) pokazuje da žene više od muškaraca daju i primaju komplimente, što je odraz kulturnog vrednovanja žene u američkom društvu: očekuje se da je žena atraktivna i da na to obraća pažnju. Istraživanje komplimenata je, zapravo, neka vrsta prozora u društvo: pokazuje nam koliko je društvo spremno da bude uljudno. U svom istraživanju komplimenata u engleskom i poljskom jeziku Robert K. Herbert (1991) zaključuje da postoje razlike u komplimentima kojima se ukazuje na posedovanje nečega ('Jao, što imaš lepu haljinu') - u poljskoj sredini su ovakvi komplimenti frekventniji. Podatak se dovodi u vezu sa etnografijom svakodnevnog života u Poljskoj u vreme izvođenja istraživanja (1983-1988) kada je posedovanje nekog novog dela odeće trebalo primetiti i socijalno vrednovati.

Istraživanje izvinjavanja u različitim jezicima pokazuje da se žene više izvinjavaju od muškaraca, ali da je govorni čin izvinjavanja, češći ili ređi, zavisan od kulture. Na primer, ukupno je izvinjavanje češće u engleskom nego u srpskom ili jevrejskom jeziku.

Dominacija jednog od sagovornika u konverzaciji može se pokazati različitim sredstvima. Jedno od takvih sredstava je određivanje trajanja govorenja. Suprotno opštem shvatanju da žene govore mnogo, istraživanja su pokazala da muškarci govore mnogo i duže vremena kada jednom uzmu reč. Jedna je od dominantnih strategija muškarca da prekida ženu češće nego što ona prekida muškarca u razgovoru. Za ovu tvrdnju, zapravo, presudan je konkretan kontekst u kojem se neki razgovor odvija. U jednom eksperimentalnom istraživanju pokazalo se da su žene dominantnije od muškaraca kada je kao indeks dominacije računata frekvencija prekidanja. Ali, muškarci su dominantniji nad ženom kada se kao indeks dominacije uzima broj započinjanja razgovora. U tom istraživanju se naglašava kako prekidanje sagovornika u već započetom razgovoru mora da se dovede u vezu sa tipom prekidanja. Naime, žene su češće prekidale muškarca kako bi signalizirali da su razumele o čemu se radi, da potvrde saglasnost, da pokažu sagovorniku da sa njim učestvuju u razgovoru i da ga zajedno grade, a ne da žele da mu peuzmu pravo govorenja. Ovaj podatak je u saglasnosti sa podatkom Fišmenove da žene više nego muškarci podstiču sagovornika na razgovor.

Ovakvi podaci objašnjavaju se u svetlu statusa sagovornika u konverzaciji. Očigledno, u spontanim razgovorima status muškarca je viši, tačnije on se koristi takvim konverzacionim sredstvima da izvojuje sebi viši status.

Govori se, zapravo, o identitetu sagovornika u konverzaciji. Tri su osnovna tipa identiteta sagovornika. Prvi se odnosi na pol, rasu i starost; drugi je onaj koji osobi daje neki prepoznatljiv identitet vezan za situaciju (prodavac, student, blagajnik, glumac i sl.), pa razgovor ima osobine tipičnog razgovornog registra. Treće je diskursni identitet, na primer u situaciji intervjua to je onaj koji daje intervju i novinar, u pripovedanju to je narator itd. Zadatak istraživača je da pokaže koji se od ova tri tipa identiteta očiglednije pojavljuje u nekom segmentu razgovora koji se odvija među sagovornicima. Kada je reč o prekidanju u razgovoru, onda se može reći kako je verovatno da žene frekventnije od muškaraca podrazumevaju neke razgovorne identitete, pa u zavisnosti od toga češće ili ređe prekidaju muškarca sagovornika.

Istraživanje konverzacionog statusa među heteroseksualnim sagovornicima pokazuje da muškarci odriču ženi isti ili ravnopravan konverzacioni status kao partneru i sagovorniku (D. H. Zimmerman & C. West, 1975). Ovaj podatak se povezuje sa drugim podacima o muškoj dominaciji u društvu: baš kao što muškarac kontroliše makroinstitucije, podelu rada u društvu, ili raspodelu poslova između muškaraca i žena, on podjednako dominira i u mikroinstituciji, kakva je spontani razgovor ili ćaskanje u kući.

Nakon ovih rezultata nameće se pitanje o drugačijoj socijalizaciji žene u društvu, što se očituje u njenoj konverzacionoj ulozi. Pitanje je, kada takav proces počinje. Stoga, čitav niz istraživanja u diskurs analizi odnosi se na analizu usvajanja diskursnih osobina kod dece različitog uzrasta. Vršena su istraživanja sa decom sasvim ranog uzrasta, zatim u osnovnoj školi i sa starijom decom, i to, pre svega, u američkoj sredini u kojoj je i inače konverzaciona analiza najrazvijenija.

Analizirano je konverzaciono ponašanje dece pripadnika različitih rasnih skupina - bele i crne. Navešćemo podatke samo jednog istraživanja direktiva (govorni čin kojim se pokušava delovati na drugog, da nešto uradi ili da promeni ponašanje, kao što su razni tipovi naredbi) kod crnačke dece u zajedničkoj igri: dečaci i devojčice se razlikuju i te se razlike vezuju za polnu pripadnost. Gudvin (Goodwin, 1980) zaključuje da dečaci upotrebom naredbi podstiču na takmičenje u igri, dok devojčicama naredbe služe za poziv na saradnju i kooperaciju u igri. Dečaci uspostavljaju i održavaju igru pomoću jasnih direktiva ("dodaj mi to", "uzmi ovo"), dok devojčice više predlažu ili sugerišu zajedničke akcije ("hajde da ovo napravimo", "kako bi bilo da to podupreš"), čime se ublažava naredba i ne pokazuje određeno pravo ili nadređenost prema onom drugom u zajedničkoj aktivnosti.

Druga istraživanja su pokazala da ovakve polne razlike kod dece, zapravo, usmeravaju i formiraju odrasli. Jedno istraživanje je pokazalo da vaspitačice na različite načine podstiču dečake i devojčice na upotrebu uljudnih fraza kao što su "hvala", "izvolite", "izvini" i sl. Pitanjem "Kako se kaže?", vaspitačica podseća devojčice da treba da se sete nečega što treba da znaju i kažu "hvala", dok u istoj situaciji dečacima jednostavno daju model izgovarajući "hvala". Time dokazuju da one same nisu sigurne da dečaci to zaista znaju, pa ovakvom strategijom zapravo nude model koji dečaci treba da imitiraju.

Zaključak

U ovom trenutku, metod analize diskursa čini se mnogo pogodniji za opise odnosa jezika i pola, nego što su to bili raniji pristupi. Ovaj pristup omogućava da se polne razlike istovremeno sagledavaju kroz više varijabli koje su u datom kontekstu relevantne. Diskurs analiza jezik posmatra kao delovanje među ljudskim bićima, pa ova analiza pomaže da bolje sagledamo na koji način diskurs pomaže konstruisanju građevine društvenog života.

Ovo je, dakako, samo jedan od pristupa polnim razlikama danas u literaturi. Čitav niz istraživanja odnosi se na psihološke razlike među polovima, a najnovija istraživanja ljudskog mozga pokazuju da se radi o različitom funkcionisanju čitavog moždanog sistema kod muškaraca i žena (Newsweek, mart 27, 1995).

Svenka Savić
Filozofski fakultet, Novi Sad
Juni 1995.

LITERATURA

• Bernstein, B., 1979, Jezik i društvene klase, BIGZ, XX vek, Beograd.
• Clark, Sandra, 1989, "Language and Sex Bibliography", Woman & Language, 12/2, 9-21.
• Fischman, P., 1978, "What do couples talk about when they're alone?", D. Butturff & E. L. Epstein (eds.), Women's language and style, Akron, OH, L6S Books, 11-22.
• Fischman, P., 1983, "Interaction: The work women do", B. Thorne, C. Kramerae & N. Henley (eds.), Language, gender and society, Rowley, MA: Newbury House.
• Goffman, E., 1964, "The neglected situation", American Anthropologist, 66, 133-136.
• Hellinger, M. (ed.), 1985, Sprachwandel und feministische Sprachpolitik: Internationale Perspektiven, Opladen, Westdeutscher Verlag.
• Herbert, R. K., 1991, "The sociology of compliment work: an ethnocontrastive study of Polish and English compliments", Multilingua, 10/4, 381-402.
• Jespersen, O., 1966, Language. Its nature, development and origin, George Allen & Unwin LTD, London. /Prvo izdanje je iz 1922/.
• Lakoff, R., 1975, Language and woman's place, New York, Harper & Row.
• Manes, J., 1983, "Compliments: A mirror of cultural value", N. Wolfson i E. Judd (eds.), Sociolinguistics and language acquisition, Newbury House Publ. Inc., London, 96-102.
• McConnell-Ginet, S; R. Borker, N. Furman eds., 1980, Woman and language in literature and society, Praeger Publ., New York.
• Savić, S., 1993, Analiza diskursa, Filozofski fakultet, Novi Sad.
• Smith, D., 1979, "A peculiar eclipsing: Women's exclusion from men's culture", Women's Studies International Quartierly, 1. 281-296.
• Smith, P. M., 1979, "Sex markers in speech", K. R. Sherer & H. Gilis (eds.), Social markers in speech, Cambridge, Cambridge University Press.
• Spender, D., 1980, Man made language, London, Routledge & Kegan Paul.
• Tannen, D., 1984, Conversational style: Analyzing talk among friends, Norwood, New York: Ablex.
• Tannen, D., 1989, Talking voices: Repetition, dialogue, and imagery in conversational discourse, Cambridge: Cambridge University Press.
• Tannen, D., 1990, You just didn't understand: Women and men in conversation, Ballantone Books, New York.
• Thorne, B., et. al. 1983, Language, gender and society, Rowley, MA: Newbury House.
• Woman and Language, ed. Anita Taylor, no. 1 (1976) - no. 17, 1994.
• Zimmerman, D. H. i C. West, 1975, Sex roles, interruptions and silences in conversations. B. Thorne & N. Henley (eds.), Language and sex: Difference and dominance, Rowley, MA: Newbury House, 105-129.

______________________________

NAPOMENE

1. U knjizi M. Hellinger (ur.) 1985, daju se podaci iz nemačkog, španskog, novogrčkog, danskog, norveškog, holandskog i engleskog sa opštim zaključkom da se u svim jezicima pokazuje opšta tendencija zamagljivanja prisutnosti poslovne žene u društvu.
2. Stručnjaci za jezik doprineli su, delimično, da društvena praksa podržava nevidljivost žene u današnjem društvu. Razlog tome i nije u svesnoj nameri da "umanje" važnost žene, već njihov nedovoljno jasan stav o međuzavisnosti upotrebe jezika i društvene prakse. Da bi se ovaj problem adekvatno istraživao potrebna su interdisciplinarna znanja istraživača o vezi položaja žene u društvu, strukture jezika i jezičke politike. Takvo se znanje ne stiče na postojećim studijama u zemlji, pa se danas često čini da sadašnje istraživačice koje se zalažu za vidljivost žene, potpadaju pod uticaj strane literature, a ne rešavaju autohtone jezičko-društvene probleme. Novi kadar u oblasti ženskih studija trebalo bi da negira ovakav sud.
3. Struktura jednog jezika može više ili manje održavati polne razlike. Tako, na primer, neki jezici ne poznaju kategoriju roda (kao što je slučaj sa mađarskim jezikom), dok drugi (kao što je slučaj sa slovenskim, pa i srpskohrvatskim) imaju dosledno sprovedenu kategoriju roda u celom sistemu.