Svaka teorija subjekta je uvek bila prilagođena/ prisvojena (approprieé) za/od strane "muškog". Da bi tu postala subjekt/ pokorila se (s'y assujettir), žena se, i ne znajući to, odriče svog specifičnog odnosa prema imaginarnom. Dovodeći sebe u poziciju da - kao "žensko" - bude objektivirana diskursom. Objektivizujući samu sebe u diskursu, kada pokaže nameru da se identifikuje "kao" muški subjekt. Subjekt koji bi mogao da se ponovno pronađe kao/koji priželjkuje da postane izgubljeni (majčin/ženski) objekat?

Bez sumnje, takva subjektivnost, koja se ženi osporava, predstavlja zalog svakog nesvodivog kostituisanja objekta predstave, diskursa, želje. Zamislite da žena zamišlja; tada bi objekt izgubio svoj fiksirani karakter/svoj karakter opsesivne ideje. Svoj karakter orijentira, koji se, kad su svi računi svedeni, ispostavlja kao osnovniji od subjekta, koji se održava samo od naknade/preokretanja nekog objektiviteta, nekog objektiva. Koji bi oslonac po-stojao (subsiste) za ex-sistenciju subjekta, ako više ne bi bilo "zemlje" za gaženje/potiskivanje, obrađivanje, za pred-stavljanje/ samo-predstavljanje, "zemlje" koju ipak i uvek žele, da bi se od nje očistili/da bi je prisvojili, neprozirne materije koja ne spoznaje samu sebe? Ako bi se zemlja okrenula, posebno oko sebe, uspon (l'erection) subjekta bio bi ometen/smeten u svom uzdizanju (elevation) i prodiranju/ pronicanju (perceé). Jer, u odnosu na šta bi se uzdigli, na čemu bi vežbali svoju moć? Na kome?

Kopernikanska revolucija još nije proizvela svoje krajnje efekte na muško imaginarno/ umišljenu veličinu. I eks-centriranje čoveka na samog sebe, koje je iz toga prooisteklo, jeste pre svega njegova eks-staza u transcendentalnost (subjekta). Uzdižući se na perspektivu koja bi dominirala nad svim, na najnadmoćiju tačku gledišta, on se odvaja od materinskog krila, od svog empirijskog odnosa prema onom mat(er)ičnom, koje on želi da nad-gleda. Spekulira, spekularizuje. Povlačeći se sve dalje, ka mestu gde bi se nalazila najveća moć, on postaje "sunce", ukoliko se stvari okreću oko njega, ako je njegov privlačni pol jači od "zemljinog". Za tu univezalnu fascinaciju bilo je previše što se i "zemlja" kreće oko same sebe, što ona zna i da se okrene/vrati (samoj sebi), bez one spoljašnjosti traženja vlastitog identiteta u drugome: prirodi, suncu, Bogu,...(ženi). Gde se muškarac izručuje, da bi održao ulog vrednosti svog prestavljanja. Žena je ovde suprotstavljena kao postojanost jednog pamčenja/sabiranja, koje, ne spoznaje samo sebe kao takvo. I koje, u povratnosti tog okretanja/vraćanja sebi - čiju specifičnu ekonomiju treba naznačiti - može da održi iluziju o inertnosti objekta. "Materija" na koju se još, i uvek može vratiti kao osloncu za dalje uzlete, više skokove, mada se ovde radi o jednoj prirodi koja već ima odnos prema samoj sebi. Koja je već napukla i rascepljena. I koja će, u svojim okretima oko sebe, privući ono što su joj poverili da predstavlja. I zato, bez sumnje, za nju kažu da je stalno u pokretu/uznemirena (agitée) i nestalna. U stvari, ona, u najstrožem smislu reči, nikada nije ista. Uvek opisujući cikloide, više ili manje udaljene od sunca čije zrake lovi, terajući ih da se okreću prema njenim ciklusima/krugovima.

Tako, "objekat" nije tako zbijen i čvrst, kao što neki rado veruju. I njegovo posedovanje od strane "subjekta", želja "subjekta" da ga se prisvoji/prečisti (appropriation) nije još uvek vrtoglavica njegovog bankrotstva/neuspeha? Jer, tamo gde on (sebi) projektuje nešto za apsorbovanje, uzimanje, posmatranje, posedovanje...i još jedno tlo na kojem uspravno stoji, ogledalo u kojem se ogleda, on je već zaokupljen drugom spekularizacijom. Čiji iskrivljeni karakter pokazuje upravo njegovu nesposobnost da (mu) kaže šta ona predstavlja. Bacajući pitanje "objekta" u ponor. Bez termina/bez kraja. Najbezobličnija od ideja, najočiglednije "stvar", ukoliko to želimo, najneprozirnija tvar se otvara/stvara u jednom ogledalu, utoliko čistija zato jer ne spoznaje samu sebe, i jer je ne poznaju/ne poznaju njene odraze/odsjaje. Osim onih koje je muškarac uočio, ali koji će u kretanju tog udubljenog spekuluma, koji se obrće oko sebe, biti brzo, na prevaru, pokradeni.

I ako muškarac uvek želi da se više uzdigne - i u svom znanju - tlo sve više i više puca pod njegovim nogama. "Priroda" se sve više skriva pred njegovim projektima predstavljanja, ponavljanja. Pred njegovom zaplenom. Jer, time što se sve to, previše često, ostvaruje u obliku rivaliteta u homo-lognom, kao borba na život i smrt između dve svesti, ne poništava činjenicu da se sve to dešava na nekom mestu, sve češće u mrtvačnici, uz rizik cepanja samog (sebi istovetnog) subjekta. A sa tim i objekta, i oblika ekonomije razmene/rivaliteta među njima. Naime, diskursa. Tiho popuštanje/vernost jednog (jedne) garantuje samo-dovoljnost (auto-suffisaance, auto-nomiju drugog (autre), dok se ne nametne ispitivanje te nemosti kao simptoma istorijskog potiskivanja. Ali, šta ako je "objekt" progovorio? Što takođe znači i "progledao", i tome slično? Kakvo bi cepanje subjekta to najavilo? Ne samo ono na nivou raskida (schize) između njega i njegovog drugog, njegovog različito specifikovanog alter-ega, ni između njega i Drugog/Drugosti, koji je uvek u nekom smislu njegov, čak i ako se on u njemu ne pronalazi, ako je njime preplavljen toliko da se pred tim drugim/u tom drugom/u toj drugosti zatvara/briše, da bi (još očuvao makar moć pokazivanja/propagiranja njemu svojstvenih formi. Drugih, koje bi uvek bile zastupnici/sluge Istog, pretpostavki samog logosa/logosa Istog, bez razornih promena njegove diskurzivnosti. Dakle, nema nikakvih realnih drugosti, osim onih koje u stvari to nisu, pa čak i ukoliko jedan, najveći čuva svoju rezervisanost prema njima, ili ih možda vidi kao pretnju. Da li odatle potiče njegova "druga scena"? Koja je takođe potisnutakao i on sam. Da li u visine, "na nebesa"? S one strane njega samog? Da li je tu i on sam? Nevin u svojom carstvu izmeštenom van svih sfera (exorbitę). Ali, zar ne počinjemo da dovodimo u sumnju razloge ove ekstra-polacije/uzdizanja samog sebe (extrapolation), i da istovremeno tumačimo potrebu subjekta da u jednoj misli -"duši" - stvori sebi dvojnika? - i velovi kojima je prekrivena funkcija "drugog" se cepaju.

Gde će se sada ona pojaviti? Gde će se smestiti rizik koji "subjektu" donosi strast da uvek ostane isti, da se uvek potrvrđuje kao subjekt? U dvostrukosti njegove spekulacije? Više ili manje svesne/savesne? Pošto je on samo delimično tamo gde reflektuje/gde sebe po-smatra? Gde prepoznaje/priznaje samog sebe? Samo-sličnost, za koju se plaćanje cene produžava kroz "noć" nesvesnog? U njoj, Drugo ostaje izgubljeno/grešno, uznemireno zbog svoje tame i razdražljivosti, pošto je poredak sveta uvek identičan samom sebi (idęntique å soi). Iza predstave (jastva) (le soi), plan na kome se ono posmatra/divi samom sebi? Dakle, s-ličnost se najlepše umnožava u gomili analogija. Odsada, subjekat će biti višestruk, mnoštven, gotovo di-forman (dvo-ličan, izobličen), ali će sebe uvek postulirati za uzrok svih svojih privida, čije nabrajanje neprestano proziva/podseća na (r’appeller) prikupljanje. Fantastično, fantazmatsko fragmentiranje. Destru(ktura)cija u kojoj se kreće/razbija "subjekt", koji još uvek potajno smatra da je um/koji potajno mrzi razum. Možda je to jedno prenemaganje, obmanjivanje? Bez sumnje, jedno jeste. Jer, ti ljudi označitelja još uvek sriču solipsizam koji ih proizvodi, priziva, makar da bi ih ponovo rasuo.

"Subjekt" se u tom procesu igra samo-umnožavanja, dakle, samo-deformisanja (izobličavanja). On je i otac, i majka, i dete (deca). On predstavlja i njihove odnose. On predstavlja i muško, i žensko, i njihove odnose. Izvrgavanje ruglu nastajanje/stvaranje/rađanje (la gęnêration), parodija genealogije i kopulacije, koji još uvek posuđuju svoju snagu od ostog modela, od modela Istog: od subjekta. U odnosu na koga sve spolja(šnje) uvek ostaje uslov mogućnosti slike i predstavljanja jastva. Verno ogledalo, uglađeno i ispražnjeno od alterirajućih refleksija. Ono je devica-majka svih auto-kopija.To ogledalo je Drugo, zato što služi jedino subjektu kojem će pokazati svoje površine, bezazlene u svom samo-neznanju.

Kada Drugo sa svog zvezdanog neba padne u ponore psihe, ono obavezuje "subjekat" da se ponovo bori za nove granice svog polja utemeljenja/sađenja, da bi - na drugom mestu, na drugi način - osigurao svoju dominaciju. Sa visina na kojima je bio, sada je naterano da se vrati dubinama. Bilo kako bilo, ta pomeranja su već uređena pravilima vertikalnosti. Dakle, faličkim pravilima. Ali kako urediti te tamne prostore, te crne kontinente, te zemlje s one strane ogledala? Kako gospodariti tim đavolskim čarolijama, pokretnim fantomima nesvesnog, kada vas je jedna duga istorija naučila da želite i tražite samo čistotu/jasnoću (clartę) i dobar pogled na opsesivne/fiksirane ideje? Da li je vreme da se akcenat premesti na tehniku? Da se momentalno odrekne suverenosti mišljenja, da bi proizveo instrumente kojima će se ovladati nad tim gotovo neiskoriščenim resursima, tim neistraženim rudnicima. Da li, možda, treba da privremeno napusti nepomućenu kontemplaciju vlastitog carstva, da bi domestifikovao te snage, koje bi, razularene,mogle da razbiju samu njegovu koncepciju. Okretanje ka strategiji, taktici i praksi, makar u toku perioda kada trebagledati, saznati, posedovati samog sebe, čak i u vlastitoj decentriranosti. "Subjekat" okoliša sa istinom, gleda je kraičkom oka, neiskreno, dvolično, pokušavajući da zadobije ono što istina ne može, što istina više ne može reći. Metafore, uglavnom svetlosnog/fotološkog karaktera, kao na primer: prokrčiti, probiti, osvetliti, su, u pretpostavkama zapadne filozofije, u jednoj u gotovo naivno "prirodnoj" optici, sa decidno slepe tačke gledišta, koja nije premišljala o tome šta se skriva iza njenog slepila, oblikovale istinu kao: nevinu, nemu, maskiranu u samoj svojoj otkrivenosti.

Na njoj sada treba da se radi, inače je sve izgubljeno. Ponovno se ore polja za koja se smatralo da su konačno kultivisana, i za koje se otkrilo da su netaknuta, na ugaru, sposobni da stvore ono što bi ugušilo sve što pusti koren na njihovom tlu. Subjekt mora da dublje ukopa svoje temelje, proširi podzemne kanale koji bi osigurali zdanje svog (samo-)određenja, da produbi podzemne pećine na kojima će podići spomenik svoje identifikacije, da bi sigurnije zasnovao/utemeljio svoje "boravište": sistem svog odnosa prema sebi, granice/ograde svojih samo-predstavljanja, ognjište/fokus svog usamljenog pribežišta – "subjektiviranja". Muškarčevo/čovekovo najprirodnije boravište su, u stvari, postale te njegove teorijske elaboracije, prema kojima je nastojao da, u nemogućoj metaforizaciji, rekonstruiše ono mat(erič)no i put koji tamo (nanovo) vodi. Ali, u želji da razbije strah od zatvaranja u drugom, od ulaženja u drugo, kada pristane da drugo postane njegovo obitavalište, on postaje rob efekata simetrije, koji više ne poznaju granice. On lupa po svim zidovima svoje palate ogledala, čiji pod počinje da podrhtava i da se lomi. Naravno, to daje nov polet njegovoj delatnosti, podstičući ga na nove zadatke koji će ga još jednom odvratiti od njegovog spekularnog zarobljeništva. Čupanje iz temelja vlastitog ludila, uvod u pojačanje pažnje, opreznosti, veštine. Moramo razmotriti razloge njegovih potresa, protumačiti njegove seizmičke, se-ipsičke potrese.

Ali, čovek/muškarac, dovoljno opremljen da se prilagodi mračnim stranama svoje istorije, (sebi) ne postavlja pitanja na koja već može da odgovori. Sada je, svakako sposoban da prihvati izazov, i da, uz pomoć nekih novih oruđa, pretvori nesvesno u posed svog jezika. Svakako, zbunjujući posed, koji pravi smutnju u svemu što je on odavno odredio kao specifičnost smisla. Ali, čini se da tu ne leži najvažniji ulog. Najvažnije je osigurati kolonizaciju tog novog polja, uvući ga, ne bez nasilja, rasprskavanja i rascepa, u proizvodnju samog diskursa (Istog). I pošto se za taj "čudni", "varvarski" govor na kojem se ne može naprosto raz-govarati - to jest, govoriti sa samim sobom ne može upotrebiti isti "nivo" - izvršiće se hijerarhizacija, stepenovanje tog otkrića. Dovešće ga u red. Dodajući malo više ili malo manje igre u sistem... Forme sređivanja mogu da se razlikuju, ali sve su paradoksalne zato što u istu predstavu - predstavu istog - na silu umeću ono što se nameće kao hetergeno, drugo.

Pa ipak, pošto san može da se tumači samo kao "rebus", on primorava svog "čitaoca" da ga okreće u svim pravcima i stavlja u sve moguće položaje, ne dajući prednost nijednom tipu pisanja, koji bi unapred odredio smisao, bilo da je to linearni razmeštaj, teleološki horizontalan ili vertikalan, na jednoj još neispisanoj površini, koju san obeležava presecajući je prema pravilima ponavljanja i vraćanja, podložan procesu koji već zaleđuje - ritualizuje sistem "gestualnosti" tela prema izvesnom grafičkom redu, i tome slično. Zašto da se radije ne setimo onih "slika" pravljenih za decu, onih piktografa na kojima bi neki lovac i lovina, i njihovi dramatični odnosi, treba da budu otkriveni među granjem, shvaćeni iza drveća. Iz razmaka među figurama, predstavama. Iz rastojanja koja organizuju scenu, iz belina koje po-državaju strukturaciju, a koje ipak, same po sebi, ne mogu da se čitaju. Ili, koje uopšte ne mogu da se čitaju? Koje uopšte ne mogu da se vide? Koje nikada nisu zaista predstavljene, ni predstavljive, što ne znači i nedelatne u prisutnoj scenografiji. Ali su ukočene u zaboravu, i čekaju da ožive. I okrenu sve naglavce. Ako subjekt-tumać ipak želi da "to" ostane temelj za proliferaciju slika (jastva), platno trompleja za isti spektakl, kulisa za identično pozorište/pozorište identičnog.

Snovi su enigme i zato što za vreme "spavanja", da bi ga "održali", nanovo određuju uloge koje je istorija dodelila "subjektu" i "objektu". Nemost koja govori čuteći, inercija koja se pokreće bez gestova, pošto se koristi drugim jezikom, drugim pismom. Onirička piktografija, koreografija, fonografija, pornografija kompenzuju trenutne paralizovanosti spavaća. Koji (bi) se - možda - probudio kao dete koje je, suočeno sa tim "rebusima", pošto-poto želelo da "vidi" samo onu sliku ili oblik koji mu je već predočen. Kao da se zadovoljilo time da bude zavedeno, na primer, jednom dvostrukom sintaksom, ne pretendujući da drugu skroji po aršinu predstavljanja, pred-stavljanja, koji pripada prvoj sintaksi. Ukoliko ga neko, koga ne može neposredno da vidi, ili ko ne može da se uoči kao on, nije "povredio", ili mu pretio "kastracijom". On tako ne pokazuje potrebu da razradi novu "teoriju", novi optički instrument, da bi identifikovao onaj drugi - i da, zaštićen tehničkon distancom, gleda, "manifestacije" nesvesnog. Proteza pomaže uplašenom pogledu u radnoj, "savesnoj" konstrukciji, koja niže pojam za pojmom, polazeći od racionalnosti, pa sve do njenog odbacivanja. Do njenog utemeljenog dobra. Ponavljajući seansu za seansom, po protokolu koji je takođe uređen po imperativima vizije - podsećanja na isti gest obnavljanja zabrane, nemogućeg, obnove zabranjenog/precrtanog/onoga preko čega je stavljena crta, barijera. Dopuštajući, slušajući sa blagonaklonom neutralnošću, i na jednoj maloj sceni marljivo prikupljajući ono zabranjeno, nemoguće (l'interdit), precrtano. Za-branjeno/za-prečeno (ono što je između prečki, između prekrštenih linija), onoga što je nemoguće, u diskursu. Ali ograničavajući se na pod-crtavanje, analiziranje obrisa tog "zabranjenog", kao i od ponovnog raspoređivanja njegovih elemenata po nivoima, da bi "ispravni" poredak svesti prevladao. Na nekom drugom mestu.

Zamislimo, dakle - jer šta bismo drugo činili dok ponovo čitamo Frojda, već da zamišljamo šta bismo mu odgovorili, ili da priznamo svoju nesposobnost da svojim koracima nađemo meru jedne takve mašte - da je muškarac, u ovom slučaju Frojd, otkrio da bi neposredno artikulisanje te (recimo) dve sintakse, bez katakombi, bilo nešto najređe - najuzbudljivije, naučno najstrože, i najvernije materijalnosti činjenica, istorijski najlekovitije. Nesvodivih u svojoj stranosti, i u eks-centričnosti jedne u odnosu na drugu. Sintaksi koje proističu iz različitih vremena, prostora, logika, "predstava" i ekonomija. Ti termini, "dve" i "sintakse" ne mogu da ih na odgovarajući način opišu, makar utoliko što one nisu podložne poređenjima. Korišćenje tih termina služi samo da bi se ponovio jedan korak koji je davno učinjen - a to je progovaranje o "drugom" u jeziku koji je odavno sistematizovan za/od strane Istog. Njihovo razlučivanje, obeležavanje i artikulacija zahtevaju operacije koje više ne postoje, čija složenost i finoća ne mogu da se zamisle bez naslućivanja rezultata. Bez jedne teleologije koja je već pomalo na delu. Ali, da je muškarac Frojd je više voleo igru, ili čak sudar tih ekonomija, nego njihovo raspoređivanje na hijerarhijske nivoe sredstvima garantovanim jednom (ili dvema) barijerama (zaprekama), jednom (ili dvema) cenzurama, on verovatno ne bi tvrdoglavo zastao nad onim što je za njega, u njegovim spekulacijama, ostalo zauvek "opskurno" (mračno). Nad onim ne-vidljivim, dakle nad onim što se ne može teoretski obuhvatiti (non thêoretisable), dakle pred polom(polnim organoom, seksualnošću) i uživanjem žene. Bez obzira kakva istraživanja poduzimao, i kakva su ga istraživanja obuzimala u vezi sa tim "crnim kontinentom", on ga je uvek svodio na jedan još uvek slepi i neshvatljivi "horizont". I tamo je, kroz ono za što je priznao da je van domena (hors-jeu) njegovjih istraživačkih posmatranja (onoga što je van jastva?/hors-je), Frojd u stvari ukazao na izlaz iz istorijsko-transcendentalne scene (scènehistorico-transcendentale), onda kad njegova teorija i praksa, u obliku iskaza i drame iskaza, ponavljaju isto ono što mi nazivamo histeriko-transcendentalnim Tim naglašavanjem, tim efektom ponavljanja, on je nagovestio - jedan re-petiio principii, principa rekapitulacije, i (bez svog znanja) principa mimikrije, proglasio privilegiju svog daha. I zadihanosti.

Jer, kada Frojd reafirmiše zabranu incesta, on samo ponovo iskazuje i ponovno postavlja uslove mogućnosti spekulativne mat(eri)ce subjekta. On na još "naučniji", još zapovedniji način pojačava svoju poziciju u njenoj "objektivnosti". Demonstracija koja mu je trebala da bi, u ime opštijih interesa, "sublimirao" želju za (svojom) majkom? Ali, ispitavši u (svojoj ličnoj) psihoanalizi samo istoriju svog subjekta, svojih subjekata, a da nije protumačio istorijske uslove konstituisanja subjekta kao takvog/sebi identičnog, on je još jednom, restaurisao onu potisnutu/izgaženu zemlju, nad kojom se uzdiže. Koja za njega, kao i u tradiciji, ali na još eksplicitniji način, predstavljati ono telo-pol majke prirode, sa kojom se treba takmičiti u moći, produktivnosti, natkriljujući je tim krovom/gornjom granicom ideala. Identifikujući se sa ocem davaocem zakona, sa njegovim imenom, njegovim željama da stvori kapital, u bilo kom smislu koji daje prednost posedovanju teritorije, što će reći, i jezika, u traženju ispunjavanju svojih uživanja, izuzev uživanja u razmeni žena - fetišizovanih objekata, robe čiju je cenu on osigurao - sa sebi ravnima.Zabrana povratka, regresije, u majčinu utrobu, ali i u jezik i snove koje je delio sa njom, to je tačka, linija, površina na kojoj će se subjekat održavati, rasti, razvijati svoj diskurs, dakle, koju će naterati da se okreće. Mada je jedva izmakao krugu, činima, njenim zamkama pomirenja svog cilja i njenih arhiva, pomoću stalnih podsećanja na vlastiti početak. Mada taj neko-ko-uzrokuje jedva održava ravnotežu. Ali pošto on zna uzrok svoje nevolje... I nakon svega, u stvari se radi o pribavljanju novih bogatstava? Naddeterminacija, odlaganja, snovi, fantazmi, igre rečima... Kada u sebe uračuna i svoje "dodatke"- okularne, uterine, embrionalne, jezik dobija na bogatstvu, stiče dubinu, konzistentnost, raznovrsnost i mnoštvenost svojih prosedea i tehnika. Da li su verovali da je jezik u opasnosti? Vidimo ga kako igra, kako se igra, kako se zapisuje, više nego ikada. Smatraju, čak, da je sada, "istinitiji" nego u nekada, pošto je sad opterećen svojim detinjstvom. Svest je još svesnije obremenjena/opterećena svojim odnsom prema materinskom.

Dok ona postaje nesposobna da kaže šta je njeno telo pretrpelo. Lišena čak i samih reči, koje se od nje očekuju na sceni izmišljenoj da bi je se slušalo. Da li da prihvati otrcanost jezika ili njegovo fetišističko poricanje? Ali histerija, bar ona koja je privilegovani udes "ženskog" sada više nema šta da kaže. Ono što je "ona" pretrpela, ono što je "ona" želela, dakle ono u čemu "ona" uživa, odvija se na drugoj sceni, drugačijoj od one na kojoj su predstave (representations) već kodifikovane. Potiskivanje govora, zabranjeno/rečeno između "hijeroglifskih" simptoma - jedno već osumnjičeno ocrtavanje jednog pred-istorijskog - koje se, bez sumnje, neće više uzdići do tekuću istoriju. Osim ukoliko je, prezirući njen pol, ne nateraju u domen "muških" igara tropa i tropizama. Osim ako je ne preobraćete u jedan diskurs koji poriče posebnost njenog uživanja, tako što ga upisuje kao prazninu, onostranost, negativnost, i čak cenzuriše njegova falička iskazivanja. Dakle, ona je homoseksualizovana/svedena na jedan pol (hommoseksuališeš). Perverzno travestirana - maskirana za pederastička ili sodomizacijska zadovoljavanja oca-majke. Ona vrištećim glasom iskazuje zahteve čija je neškodljivost toliko očigledna da izaziva čuđenje i tera na smeh. Tako se odrasli zabavljaju sa detetom koje na sav glas obznanjuje svoje lude ambicije koje oni prečutkuju. Oni znaju detetovu nemoć da te ambicije realizuje. I njeno, tako naivno pokazivanje njihovih fantazama o moći njima služi za re-kreaciju u njihovoj borbi za moć. Inscenirajući za njih, čuvajući za njih, u svojoj in-fantilnosti/nesposobnosti da govori, ono od čega moraju da se udalje da bi brže stekli pravo gospodarenja, ali čega se ne mogu potpuno odreći, jer bi inače izgubili i samu svoju glavu/mesto glavokomandujućeg (perdre le cap). Dakle, ona će izvoditi pitijsku mimikriju želja koje su joj nametnuli, sugestija koje su tuđe njenoj, još uvek bezobličnoj svesti, i protiv kojih se ona buni utoliko jače, zato što je one odvode još dalje od njenih interesa. Time što se u takvoj ulozi otuđujućeg zastupnika, ponovo potčinjava ustanovljenom poretku, ona napušta, čak i poriče, onaj prerogariv koji joj je istorijski dodeljen: nesvesnost. Ona prostituiše samo nesvesno još uvek prisutnim projektima i projekcijama muške svesti.

Jer, tamo gde bi muškarac Frojd - ili žena, koja mu se suprotstavi svojim pravima - mogla bi da protumači šta jezička naddeterminacija i njeni naknadni efekti, njeni pod-nivoi sna i fantazama, njeni konvulzivni impulsi, njeni paradoksi i kontradikcije...duguju uvek prisutnom potiskivanju povratka materinske moći - matrijarhata, da prihvatimo ovu još uvek istorijsku referencu - ali i potiskivanju nastanka istorije iz ženine seksualnosti/pol/polnog organa, dobili bi samo potvrdu svog stava u obimu i sadržaju pojmova (istog) diskursa/diskursa Istog. Kao "žena", ona se još jednom uglavljuje, sabija u okvir, nabija na kolac te arhitektonike, koja je sada jača nego što je ikada bila. Ona sama se gotovo zadovoljava time što u tom poretku traži priznavanje svoje svesti, dakle svog prilagođavanja/prisvajanja (apropriation) nesvesnog/nesvesnosti, koju ne može da poseduje. Nesvesnosti, što ona zapravo i jeste, ali ne za sebe, bez subjektivnosti koja o tome može da vodi računa, da prepozna tu nesvesnost kao čistu/vlastitu. Bez sumnje, ona je bliska samoj sebi, ali uopšte ne poznaje (samu sebe/jastvo). Ona je "osetljiva" zaliha za uzdizanje inteligencije, materija-podloga za utiskivanje oblika, zalog moguće regresije na naivno opažanje, reprezentativni predstavnik negativnostii (smrti), crni kontinent snova i fantazama, i još, bubanj/bubnjić koji reprodukuje muziku, ali ne svu, jer se dalji niz premeštanja (tonnova) nastavlja za "subjekta". Kojeg će ona samo samo ućvršćivati u njegovoj određenosti, ukoliko sada nastoji da od njega preuzme njegova dobra: ono što je on kao takvo/Isto obradio/priredio polazeći od onoga (nje) što je isključeno iz speku(lariza)cije. Uvek se radi o istom ulogu. Teško da će mogućnost sticanja kapitala (capitalisation) preći u neke druge ruke... Ona bi tu izmenu/naknadu prihvatila mimo svoje želje. I sa zakašnjenjem u procesu istorije, uz usporavanje razvoja istorije.

Ali, ako bi, kretnjama svojih ruku, žena počela da krči puteve u (još uvek) jednom logosu, koji je obeležava kao kastriranu/ "onu kojoj nešto fali" (chatrˆe), naročito i iznad svega reči, onu koja je pri radu/seksualnom odnosu (besogne) zbunjena, nema, nesposobna, kojoj je rad/seks zabranjen (interdit ĺ la besogne), osim ukoliko nije prostituisana interesima vladajuće ideologije (homo(m)oseksuanosti i njenih raspravama sa materinskim) i jednom određenom smislu, koji uvek konstituiše smisao istorije, bila bi podvrgnuta nečuvenim/nečujnim ispitivanjima, izokretanjima. Ali, kako bi to ispitivanje bilo vršeno. Pošto su, recimo to još jednom, "smisaone" reči, kojima ona raspolaže samo preko mimetizma, nesposobne prevedu ono što se talasa, što se bunii, što nežno i neodređeno, izmiče u kriptičnim putanjama histerične patnje-prikrivanja. Dakle... Izokrenimo sav smisao, ono što je u pozadini stavimo napred, ono što je dole postavimo gore. Prodrmajmo smisao iz temelja, unesimo u njega, uvedimo ponovno u njega, te krize koje je njeno "telo" podnelo ne mogavši da kaže šta ga pokreće, uzbuđuje. Isto tako, iinsistirajmo odlučno na tim belinama u diskursu, koji podsečaju na mesta isključivanja, insistirajmo na rastojanjima koja njegovoj čutljivoj plastičnosti omoguđuju povezamost, artikulaciju, smisleno širenje učvršćenih formi. Ponovno ih ispisujmo iskosa, u otklonu, drugačije i na mestima različitim od očekivanih, u elipsama i senčenjima koja dekonstruišu logičke rešetke čitaoca/pisca, koja čine da razum odstupi/isklizne, koja mute njegov pogled tako da iz toga proiziđe makar jedna neizlečiva diplopija (dvostruko gledanje). Poremetimo sintaksu, suspendujući njen uvek teleološki red tako što čemo pokidatii njene niti, raskinuti sa onim što je uobičajeno, izostavljati sastavne ili rastavne veznike, preokretati povezanosti, menjati trajanje, prostiranje, frekvenciju, jačinu. Tako da, za duže vreme, ne bi moglo da se predvidi odakle, prema čemu, kada, kako zašto... se nešto kreće ili događa; i gde će neki pokret ići, širiti se, preokrenuti se ili se zaustaviti. Ne više sredstvima rastuće složenosti Istog/te (iste) sintakse, već probojima i uključenjima drugih, intervencijamama koje gotovo predstavljaju vrste kratkog spoja, koji beskrajno rasipaju, prelamaju, deriviraju, rasprskavaju energiju, bez mogućnosti povratka na jedno izvorište. Sila koja se više ne može ne može kanalisati prema jednom određenom planu/polju: to je projekcija jednog jedinog izvora, njegovo rasprskavanje u drugostepene kružne putanje, sa retroaktivnim efektima.

Sve to već važi za reči, za, (kako se to kaže) "leksičke termine", koji su ulančani u isti smisao. Ali, zar ih ne treba ih ispitati kao omotače i koje "subjekt" stidljivo oblači ono "žensko". Koje, zakopano pod svim tim precenjujućim ili potcenjujućim metaforama, više ne zna kako da se/bilo šta razluči od/u maskarada(ma) te vrste, pošto u njima ipak pronalazi izvesno zadovoljstvo, čak pridodajući tom stilu sloj pozlate. Ali, kako bi ona, sve obmotanija tropima, pretopljena u trope, mogla da artikuliše neki zvuk, neko "svojstvo", iza/pod tim kavalirskim šljaštečim prnjama? Kako da nađe put, glas, dovoljno jak ili dovoljno fin, da prekorači te nanose ornamentalnog stila, tu ukrasnu grobnicu, gde ona gubi i svoj dah? Ugušena pod svim tim (njihovim) dahovima/glasovima/utiscima/ finoćom (airs). Ona još može samo poželeti da izađe iz svih tih tkanja, da prihvati prikazivanje/ rasprskavanje (e/x/ploser) svoje nagosti, svoje golotinje, bede, u jeziku. Neodoljiva nužnost njenog stida, njene čistote, nevinosti - zakonski utvrđene doličnim govorom - njene uljudne skromnosti, njene diskretnosti, se sa svih strana neprestano potvrđuje. Gotovo svi tonovi, sve forme, sve teorije, svi stilovi, nas, u svom pornografski hom(m)oseksualnom nadmetanju, teraju nas da u njih posumnjamo. Treba li verovati da ima neki(h) isti(h) temelj(a) za njihovo stvaranje?

(Re)produktivna moć majke, ženinog/ženskog pola/polnog organa/seksualnosti: dva uloga u množenju sistema, zatvorenih kuća za "subjekte" i reči-fetiše, objekte-znakove čije podizanje na rang istina teži da privremeno zaleči rizik od reformulisanja vrednosti u Drugom/od strane Drugog. Ali, nijedan jednoglasan i jasan izraz, zaista ne može da isplati tu hipoteku, pošto su svi ti i skazi zarobljeni, uhvačeni u zamku istog kreditnog sistema. Oni mogu da se povrate svoju vrednost kada se u opticaj puste oblikovani prema važećem označiteljskom sistemu. Više ne vredi govoriti, osim u ekvivokacijama, aluzijama, prikrivenim značenjima, parabolama... Čak i ako od vas zahtevaju neka objašnjenja. Ako vas uveravaju da ništa nisu razumeli. U svakom slučaju, niko tu nikada ništa nije razumeo. Zašto onda ne udvostručiti prezir, sve do ogorčenja? Sve dok se uho ne navikne na jednu drugačiji muziku, koju ponovno počinjemo da pevamo, dok sam pogled ne prestane da hipnotisano zuri isključivo u znakove svoje samo-reprezentacije, sve dok (re)produkcija ne prestane uvek da se svodi na jedno te isto, u više-manje istim oblicima.

Da bi takvo razdešavanje jezika moglo da se nazove anarhijskim, zahteva ipak jednu ustrajnu strogost. Njegovi simptomi su neumoljivo jasni. I ukoliko se zaista radi uništavanju izvesne vrste spekula(riza)cije, o raskidu sa njom, to ne znači i odricanje od svih ogledala, niti ograničavanje na analizu prisvajanja tog polja/ plana reprezentacije(predstavljanja) koji ženinu želju čini afazičnom, i uopštenije, bezglasnom, osim u njenim maskaradama i falomorfnim zahtevima. Jer, uzmicanje pred tim momentom tumačenja vodi ka tome da se on ponovno ledi, gubi, preseca. Ali, možda se s druge strane te ogledalske (spekularne) površi, koja podržava diskurs, ne nagoveštava praznina, već sjaj/zaslepljenost/pometnja jedne speleologije, sa njenim proučavanjem bezbrojnih pregrada i faseta. Sa proučavanjem iskričave, svetlucave, usijane, raspaljene pečine/duplje, boravišta jezika koji preti da užari objekte-fetiše i oči ispunjene zlatom. Pri čemu pretapanje njihovih vrednih istina više nije daleko. Dovoljno je da se prokrči put u još veće dubine, da se siđe još malo dublje, u tu takozvanu mračnu pećinu, koja predstavlja potajni, skriveni temelj njihovih spekulacija. Jer, tamo gde smo smatrali da ćemo naći samo mračnu/neprozirnu i tihu mat(eri)cu jednog logosa, postojanog u pouzdanosti njegovih svetlosti, počele su da iskriče vatre i ogledala, koja potkopavaju očiglednost razuma. Ne toliko onim što je pohranjeno u pečini - što bi još uvek bila pretenzija jedne zatvorene knjige/volumena - koliko svojim uvek, i još više, sjajnim, beskonačno raspaljenim fokusima.

Ali, koji je "subjekt" do sada, ispitivao činjenicu da konkavno ogledalo prikuplja svetlost, i, posebno, da ono nije sasvim različito od ženinog pola/polnog organa? Kao što ni muški pol/polni organ nije sasvim različit od konveksnog ogledala. Koji se "subjekt" interesovao za stvaranje anamorfoza/deformisanja slika, koje proizlaze iz spajanja takvih krivina? Koji se nemogući odsjaji (reflets), kakve zaluđujuće refleksije, parodične transformacije, pojavljuju pri svakom njihovom spajanju? Izraz "to je..." ih poništava u istini jednog veznika, gde, "on" još i uvek može da nađe izvore za identifikovanje sebe kao Istog. To pitanje sebi još nije postavio nijedan "subjekt", da se ne bi srušio u svojoj ex-sistenciji. I još i tu, mogli bi da posumnjamo da je ma koja potajna perspektiva, bez obzira da li je to perspektiva centriranja subjekta - ma kojeg autononomnog kruga subjektivnosti, ma koje sistematičnost, zatvorene u samu sebe, ma koje zatvorenost, koja je u izvesnom smislu još uvek metafizička, ali i porodična, društvena, pa i ekonomska - na bili koji način preuzela i fksirala, zaledila, taj raspaljeni/užareni fokus konkavnog ogledala. Jer, ako bi se to ogledalo, koji je ipak rupa, ocrtala, tako da joj se da oblik zamišljenog kruga jednog "subjekta", on bi se time, u/pomoću tog "centra" varnica, fobički odbranio od ženske želje/ želje za ženom. Ostao bi u jednoj umirujući sigurnoj morfologiji, stvorio bi od same njene strukture nekakvu ugodnu grobnicu, iz koje bi mogao, da gleda, možda, iz nekakvog spekulativnog zagrobnog života. Čuvajući se/posmatrajući se svim vrstama pomoćnih prozora, optičkih apaarata, sočiva ili ogledala, od tog/u tom "užarenom ogledalu" koje zapali sve što u njega padne.

Ali, da li su već mogli da, još uvek braneći objektiv i objekat, daju promedbu (l'objection) da nije neophodno da spekulum bude samo ogledalo. On može da bude - naprosto... instrument koji razmiče usne, pukotine, unutrašnje zidove, da bi oko moglo da prodre u unutrašnjost. Da bi moglo da tamo vidi, naročito radi spekulativnih ciljeva. Pošto je bila pogrešno shvaćena, zaboravljena, na različite načine posmatrana u ogledalima/zamrzavana u scenskim prikazima, uvijena u metafore, zakopana pod dobro stilizovanim figurama, uzdizana u raznovrsnih idealitete, žena je sada postala “objekat” za promatranje, kojem treba izričito pokloniti pažnju i, na osnovu toga, uvesti je u teoriju. I ako taj centar, koji je u svojoj metafizičkoj zatvorenosti uvek fiksirao i imobilizovao, uvek vodio ka nekoj svetosti ili nekoj drugoj transcendencijii koja je, po sebi, nevidljiva, da li će on svoj poslednji smisao naći u onome što može da se vidi u ženinom polu/polnom organu/seksualnosti, kada bude ponovo doveden do njega?

Da, muškarčevo oko - ovde shvačeno kao predstavnik njegovog pola/polnog organa /seksualnosti - može da posmatra ženski pol/polni organ, da u njemu traži nove izvore profita. I teorijskih, isto tako. Čineći to, on još više fetišizuje (svoju) želju. Ali, hipoteka misterije se produžava, bez obzira na pomoć današnje, nekada jedva moguće, "histeroskopije". Jer, ako izvorno pooreklo, boravište, majka (a ne samo žena) mogu da budu razotkrivene njegovom pogledu, šta da učini sa istraživanjem tog rudnika? Osim da još veše uzurpira pravo pogleda na sve, na celinu, učvršćujući tako svoje želje, čak i tu gde je, verovao da će u punoj strogosti,raditi na umanjivanju jedne iluzije. Pa makar ona bila i transcendentalna. Jer, šta će on videti, šta će oni videtii u tim raskrečenjima/ skretanjima (ęcarts)? I šta iz njih poneti, šta će iz njih saopštiti? Jedno razočaranje, koje je takođe sasvim iluzorno, pošto transcendentalno čuva svoju tajnu. Između empirijskog i transcendentalnog ostaće jedna nenarušena jedna nerazrešiva napetost, i ona će izmaći posmatranju/ razmatranju. Preostaje samo vreme-prostor rizika jednog trošenja/iskušavanja (consumation), grljenja/prihvatanja fetiša. U toj vatri, u toj svetlosti, u tom vidnom nedostatku, nemogućnosti da se sagleda njihov susret u plamenu, izgoreće i rascep koji temelji i strukturiše razliku između iskustva i transcendentalne uzvišenosti. Nestaćer rascep, razlučivanje ontičkog i ontološkog. Šta će uslediti kao promena čitave te ekonomije? Ako zelimo da kažemo istinu - o tome se ništa ne zna. A zadržavši se tu, možemo očekivati najgore. Jer, možemo se nadati opštoj krizi sistema vrednosti, razaranju danas važećih vrednosti, devalviranju njihovih obrazaca/njihove zlatne podloge, i režima njihovih monopola.

U svakoj ekstazi, kopulativno rasprskavanje i spajanje/ erupcija i fuzija, (l'effusion et la fusion) rastaljuju/ menjaju zlatnu podlogu (naših) vrednosti. Između dve krize, dve eksplozije, dve raspaljenosti/dva usijanja, mineralnih fetiša, one obnavljaju i preraspodeljuju tekuće uloge. I lako je predvideti da će u toj igri pobednik biti onaj ko(ji) povrati i prikupi više žetona. Isto tako, možemo da zamislimo i da će pobedu odneti onaj/ona? ko je proveo svoje vreme polirajući svoju (rudničku) jamu. Skidanje naslaga poverenih površini koja daje odbljeske/ zapažanja čini tu površinu sposobnijom da zapali zalihe i kapital onog ko, pod plaštom i izgovorom zavođenja, razmetljivo izlaže svoja bogatstva.

Ali neko može da, u ime nekog drugog objekta, u ime neke druge objektiv-nosti, da primedbu (objectera) da se ne hranim vatom i iskrama. Možda je to istina. Ali ne hranimo se ni fetišima i pogledima. i kada će se prestati sa brkanjem ženskog polnog organa/ženskog pola i materinskog krila, sa umišljanjem da onaj prvi ima vrednost samo kao primalac nasleđa oonog drugog? Kada će muškarac napustiti svoju želju, ili potrebu, da se u potpunoj sigurnosti hrani kod svoje žene-majke, da bi pred svojom braćom, svojim prijateljima, razmetao lepim objektima /stvarima, koje će oblikovati dok doji ta hraniteljka? I kada će napustiti želju da, preokrečući uloge da bi ih bolje konzervirao) očuva svoju ženu-dete nesposobnom ( kako on to misli) da (se) proizvodi na tržištu rada? Pošto "brak", koji se razrešava u jednoj više-manje suptilnoj dijalektizaciji hraniteljskog odnosa, teži da održi makar razliku između majke i deteta, proizvođaća i potrošaća, da bi se ta ekonomija perpetuirala.

Vratimo se sada pogledu. On bi mogao da ispita sve unutrašnje šupljine. Ipak, da bi ispitao one najtajanstvenije, on se potpomaže svetlošću i ogledalima. Instrumentalna i tehnička upotreba sunca mu je pokazala, dokazala da utim rudnicima uopšte nema zlata. Dakle, ti pogledi,prestavljeni takvom golotinjom, poverovaće da im je obezbeđen svaki odsjaj, da mogu da bez takmaca nastave sa spekuliranjem. I da je dečije, arhaično verovanje u svemoćnu majku bilo je samo bajka. Ali, kako želeti bez fikcije? I gde je zadovoljstvo u akumulaciji dobara bez ikakvih rizika, troškova ili gubitaka?

Dalje, primetićete da je, na sasvim paradigmatičan način, ono što polarizuje svetlo radi istraživanja unutrašnjih šupljina, zapravo konkavno ogledalo. Da bi se osvetlile tajne šupljine, ono mora da koncentriše preslabe zrake sunca, zrake pogleda zaslepljenog sunčevim zracima. Naučna tehnika će preuzeti specifičnosti prikupljanja svetlosti, koje poseduje "užareno ogledalo", da bi, u jednoj novoj preraspodeli moći eksperimentalne metode i "prirode", prodrla do misterije ženskog pola/polnog organa/seksualnosti. Da li je to znak nove despekularizacije materinskoog i ženskog? Naučnost fikcije, koja teži egzorcizmu bauka želje, umrtvljuje želju analizirajući je iz svakog ugla gledanja - ali je i ostavlja netaknutu. Na nekom drugom mestu. I još uvek vrelu..

Sa francuskog prevela Ivana Mardešić

(Izvor: Luce Irrigaray, Speculum de l'autre femme, Paris, Les Éditions de Minuit, collection "Critique", 1974.)