Kakve su sličnosti aktivističkih i političkih borbi koje se odvijaju na ovim prostorima zadnjih pedeset godina? Koliko su solidarnost i prisnost bitne za političko angažovanje? Zašto toliko malo znamo o istoriji žena i zašto je obrazovanje u oblasti ženskih i rodnih studija znak pobunjene građanske svesti? Ovo su samo neka od tema razgovora sa Svetlanom Slapšak, naučnicom, profesorkom, književnicom i višegodišnjom predavačicom na Ženskim studijama i Digitalnoj feminističkoj školi.

“Politički uspeh protesta je uvek neizvestan, ali ljudska sreća u sretanju održava nadu”

Od početka svojih studija veoma ste posvećeni aktivizmu i borbi za ljudska prava, zbog čega ste bili i hapšeni, napadani, oduziman Vam je pasoš, dobili ste otkaz, a čak ste bili i u sudskom procesu zbog svog političkog delovanja 1988. godine. Gledajući ovaj zaista dug period političke borbe, koje sličnosti vidite između Vašeg delovanja tokom studija (krajem ‘60-ih i početkom ‘70-ih), zatim neposredno pre i tokom ratova ‘90-ih i danas?

Postoji samo jedan odgovor, a to je potreba za odgovorom, kritikom, otporom. Pre toga, mora postojati čvrsta sopstvena odluka da se hoće rizikovati sopstveni mir i vrlo često i karijera: to sam doživela u raznim oblicima i još doživljavam, često u oblici cenzure ili prećutkivanja. Nije jednostavno, ali ne zameram onima koji to ne mogu. Nepodnošljivi su oni/one koji svoju korist prikazuju kao predmet dostojan otpora – naročito ako za to mogu podmenuti druge…

Bili ste jedna od urednica studentskog časopisa Frontisterion, a zatim i aktivna učesnica studentskih protesta ‘68. Da li nam možete nešto više reći o vašoj ulozi i iskustvu tih protesta i da li nam oni daju neke lekcije koje bismo možda mogle da primenimo i danas, bilo da je reč o ekološkim protestima ove, 2021., godine ili protestima koji su bili održani prošle,  2020. godine, u Beogradu?

Protesti imaju jedan te isti efekat, koji sam posle 68’ doživela stotine puta u raznim delovima sveta: to su solidarnost i prisnost sa drugim učesnicima, koje mogu trajati dokle traja događaj, a mogu prerasti u dugo prijateljstvo. U oba slučaja je taj efekat dragocen. Politički uspeh protesta je uvek neizvestan, bezuspešan, upravo ljudska sreća u sretanju je ono najbolje, što održava nadu, ponekad donosi rezultat. Što je sastav ljudi raznolikiji, to je uspeh veći. 

“Istorija žena je inače najmanje obrađivana tema jer je potrebno ogromno znanje”

Vaš fokus naučnog, predavačkog i istraživačkog rada je često bila antika. Zašto? Kakav je položaj žene bio u antici i šta možemo da naučimo kritički promišljajući položaj žena koje su živele tada?

Zato što sam to studirala, na tome magistrirala i doktorirala. Smatram svojom prednošću što sam sve to uradila u području lingvistike: to me je osposobilo da sa drugačijom metodologijom stupim u istorijsku antropologiju, tako da me danas najčešće prikazuju kao ”antropologinju”…umorila sam se od objašnjavanja da to nisam studirala. U zrelo doba sam ponovo učila u francuskoj školi antropologije antičkih svetova u Parizu, istovremeno sam produbila studije pola u SAD i u Evropi. Sredinom 80’ sam se srela sa novom naučnom disciplinom, antičkim ženama, i to je postao glavni pravac istraživanja za mene. No nisam napustila balkanologiju i studije roda. Antičke žene su tema koju sam istraživala u miturgiji (tako nazivam mitologiju), posebno odnos atinske demokratije i žena i vezu između hetere i filozofa. Iz povezivanja sa balkanologijom našla sam turcizam soj, koji upotrebljavam umesto roda. Istorija žena je inače najmanje obrađivana tema u današnjim studijama soja, razlog je jednostavan: potrebno je ogromno znanja. Značaj istorije ženaposebno je istakla Daša Duhaček u svom pionirskom udžbeniku tih studija, koji je izašao u Centru – koji je i osnovala. 

Bili ste članica Udruženja književnika Srbije, iz koga ste, nakon 10 godina rada, i izbačeni. Kakav je bio položaj žene u UKS, kakvo je iskustvo rada u “muškom klubu” uticalo na vas i koji su bili vaši motivi za osnivanje ProFemine?

Izbačena sam kad su moje muške kolege shvatile da se ne mogu odreći nacionalizma. Time su priznali da nemaju dovoljno znanja, da su netalentovani, obaška da su kukavice. Žao mi ih je, jer su bili dobri prijatelji…nekada. Sada, pod stare dane, ti su ljudi potvrdili da zaista nisu ostvarili ni mnogo ni dobro. Ostavljam ih na tome. Društva mi ne nedostaju, nisam materijal za tu vrstu organizovanja. UKS je nekada bio dobra platforma za zaštitu slobode izražavanja. Tri godine sam bila predsednica Odbora za slobodu izražavanja, nisam imala nikakvih problema sa muškim kolegama; uostalom, rizikovala sam samo ja, jer sam pisala i potpisivala peticije i proteste…ProFemina bila je zamisao Sonje Liht i Verana Matića, poslali su mi poziv u SAD 1994. i ja sam došla da osnujem časopis tokom prolećnog raspusta. Druge priče o osnivanju, recimo Radmile Lazić, su laž, opet razumljiva za ono vreme.

Na DFŠ ste držali predavanje o ženskoj istoriji na Balkanu. Kakva je ta istorija bila a kakva sve budućnost može da bude ako uzmemo u obzir trenutna politička dešavanja, na prvom mestu nacionalizam i netrpeljivost prema svemu što je drugačije? Koja je uloga ženskog pokreta u toj budućnosti?

Pitanje za knjigu, koju uostalom spremam…Za mene je važan kontinuitet položaja žena na Balkanu od antike pa dalje, dokazan tužbalicama i drugim pogrebnim običajima: to je jedini dokazan kontinuitet antike na Balkanu. Istorija žena ispisuje se pomoću istraživanja patrijarhata, u nišama koje su žene za sebe ostvarile, u moći koju su u njima pridobile - lečenje, deca, medicina, muzika, većina usmenih žanrova (zajedno sa epikom), neki oblici performativnosti. 

Raspad zadruge  uvodi u mononuklearnu porodicu, u kojoj žena može da se osloni samo na feminizam iz inostranstva, zato je osnovna odlika feminizma 19. veka – brzina. Osvajanje ženskih prava nikad nije stalno, to vidimo u zlosrećnoj ”tranziciji”. Žene stalno moraju ponovo da se bore, da ponavljaju pravila koja su im već dosadila, a nikako da se ostvare. Za vreme jugoslovenskih ratova žene su većinom pokazale solidarnost, antinacionalizam, prijateljstvo koje se ne napušta. To je i jedini put u budućnost. Ženski pokret ima snagu u tome što se dosledno bori za prava drugih, premda su ženska prava ljudska prava. 

“Predavala sam, ali sam se istovremeno učila”

Jedna ste od predavačica koje su držale predavanje i na Ženskim studijama ali i na Digitalnoj feminističkoj školi, a takođe imate veliko predavačko i akademsko iskustvo u formalnom obrazovanju u oblasti studija roda. Koja je glavna razlika između ova dva formata obrazovanja, koje su sličnosti a koje mane i prednosti svakog od njih?

Ništa ne može da nadoknadi neposredan razgovor sa studentkinjama/studentima, onaj na fakultetu ili u kafani, ili kod mene u dnevnoj sobi – ili u kuhinji. No sa druge strane, novi mediji omogućavaju vezu trajnog tipa kada se uslovi pogoršaju, sve dok bude elektrike. Zato sam zahvalna!

Kako biste opisali Vaše predavačko iskustvo u CŽS?

Predavala sam, ali sam se istovremeno učila: imala sam izuzetnu prriliku da upoznam nove generacije, njihove probleme i spoticanja u jednoj nezahvalnoj, surovoj svakodnevici kakva je srpska. Naučila sam mnogo, promenila neke svoje metode predavanja u prilagođavanju novim uslovima, pre svega dobila sam dragoceno iskustvo.

Da li mislite i ukoliko da, zašto je u ovom trenutku posebno važno neformalno obrazovanje u oblasti ženskih i rodnih studija, poput DFŠ i ŽS koje CŽS sprovodi?

Da, neophodno je, jer država ne mari za takvo obrazovanje – naprotiv, sprečava ga. Tražiti druge načne poučavanja danas nije samo metodološka akademska obaveza, nego pre svega znak pobunjene građanske svesti.

Kako zamišljate Ženske studije i CŽS 2042. godine, na njihov 50-ti rođendan?

Kao jednog od osnivača Ženske akademije nauka i umetnosti (osnovana 2027), smešten u Univerzitetski grad, koji je postao okrilje ne samo za različite istraživačke ustanove, nego i za kulturne ustanove. U takvom gradu se i živi. Ili, možda realnija varijanta, zbegovi, usamljena sela i skloništa u kojima još pismeni održavaju vatru znanja, učenja, istraživanja. Izaberite po volji!

Intervju je sproveden uz podršku Rekonstrukcije ženski fond.